Слово љубве

Само када склопим очи,

видим очи такве исте,

усред дана, усред ноћи,

јарке, блиставе и чисте.

Лепота из ока иде,

и ту нема, нема лажи,

све врлине ту се виде,

осећаје када дражи.

Осећања лебде свуда,

одлазе и враћају се,

али увек знају куда,

да се смире, да се скрасе.

Вешто лете нашим телом,

понекад се и скривају,

покривена маште велом,

увек се у оку свијају.

Остављају иза себе,

гордост, понос и охолост,

увек нађу себи равног,

увек створе себи мост.

Љубав им је вазда храна,

љубав им је као чедо,

са њом је то права страна,

са њом је то блесак, светло.

Увек када крену лудо,

она, лете, лете, лете,

тад израсту баш у чудо,

и тада се ока сете.

Блистају и изван ока,

ал’ у оку су свој на своме,

у оку су баш где треба,

да се јаве некоме.

Вазда чуче ту у оку,

када треба само се појаве,

одаберу они сами,

коме желе да се јаве.

Ето то су осећања,

не можеш им никад прићи,

путују на своју руку,

и не можеш их никад стићи.

Милица Текијашки I3

проф. Српског језика и књижевности Татјана Тодоровић